ДРУГИ МЕМОРИЈАЛ ВИТОМИРА ДИЗДАРЕВИЋА
allwaxtorture

ДРУГИ МЕМОРИЈАЛ ВИТОМИРА ДИЗДАРЕВИЋА

fx valutahandel Новоосновано Удружење Српских веслача ТИД-а одлучило је да у складу са својим циљевима одржава традиционалну Регату на реци Дрини и Сави у славу и част Витомира Диздаревића – Вите или Адмирала Кука како су га ТИД-овци звали. http://creatingsparks.com.gridhosted.co.uk/?cc0=3c Наову идеју о спуштању Дрином и Савом је први дошао Божиновић Борислав –Боле и позвао Милорада Ристића – Доцу. طرق تمكن الأطفال من ربح المال 2000. године сами су кренули из Малог Зворника и уз мисионарске авантуре извеслали Дрину. Боле је одустао у Шапцу а Доца, каквог га је Бог дао упорног, наставио са својим кумом, ментором и главним кривцем што је Доца уопште у кајаку, Топлицом Здравковић. На једвите јаде уз огромно невреме и кишу некако су завршили спуст. opzioni binarie con iwbank Ми смо кренули организованије и озбиљније. Другу годину од Витине смрти решили смо да одржимо други Меморијал Витомира Диздаревића – Дринско – Савску Регату. Још на састанку смо разрађивали план како се пребацити до старта, са каквим чамцима и ко ће све поћи на наш први већи организовани поход. opções binárias free Рачунали смо на Болета и Доцу као искусне ''лоцове'' за тај сектор. Сима и Топлица су тражили најефтинију могућу варијанту како се пребацити до Малог Зворника. Решење је било: брзим возом до Шида а затим локалним шинобусом директно до Малог Зворника. Тачно је да шине постоје скроз до Малог Зворника али том пругом више возови несаобраћају. Тако да су морали да се одлуче за неку скупљу варијанту. Предлог да се изнајми комби, који би нас одвезао на старт једногласно је одбијен.
Манда је рекао: ''Бајо мој, 50 кека, много је''
У договорено време сви смо били на старту. Манда, Сима, Топлица, Миша и Доца стигли су дан раније и ту на обали у шаторима заноћили.
Ивана, Влада Крстић, Ана и Дејан са малим Југом и великим кануом на крову пуним буради стигли су око 9 сати на прозивку.
Наравно, само је Боле недостајао. Телефонски је објаснио да је спречен и то је било све.
Магла се таман дигла са воде и сунце је баш пријатно грејало.
Били смо у предности, наш чамац је био спреман а ни на шаторе нисмо морали да чекамо да се просуше од јутарње првомајске росе.
Договор је пао, прву етапу ће у кануу бити: Ана, Ивана и Дејан. Влада је возач регате. У првом фалботу ће бити Сима и Миша  а у другом кумови Топлица и Доца.
Било је радозналих пролазника, шетача код којих смо изазвали интересовање. Нашео се ту и шеф рибочуварске службе Драган Констадиновић - Џери који нам је пожелео сретан пут. Он је обавестио рибочуваре на следећем сектору о нашем кретању и упутио нас на Зеку из Лешнице коме можемо да се обратимо за било какву помоћ на Дрини и поред Дрине. Договорили смо се да се догодине на време  најавимо како би нам и они помогли као домаћини у прихвату и организацији нашег боравка.
Џерија сам познавао само из ауторских чланака о борби рибочувара ''Дринско језеро'' за заштиту рибе са локалним рибокрадицама у часопису ''Зов''.
У разговору сам рекао Џерију да ми је драго да сам упознао таквог ''хероја'' који је у мрклој ноћи безброј пута стао пред организоване рибокрадице наоружане веслима, моткама, вилама, пушкама и пиштољима. Џери ми је скромно одговорио да је то само мали део онога што је стварно доживео са својим колегама а да много тога није смео ни да објави.
Коначно смо се растали са мештанима и кренули на воду.
Сима се држао нашег чамца јер по мом старом обичају без флаше у чамцу насам кретао на воду. Наздравили смо за сретан почетак.
Са пута  на другој обали контролисале су нас снаге SFORa.
Први пут у чамцу на  Дрини, било је узбуђења од брзине које на Дунаву нема.
Прошли смо Велики и Мали Зворник за тили час, поново је требало наздравити
У даљини јасно се видео друмски мост, Сима и Миша су се држали за мој кану, све хвалећи моју ракију. Иако слабије видим на далеко, учинило ми се да пре моста нешто вири из воде и о томе упозорио Симу. Он је само одмахнуо руком и потегао још једном. Вода је била невероватно брза и зачас смо се нашли са спојеним чамцима на тридесетак метара од правилно постављених стубова у води пре моста. Предпостављам да су то стубови неког новог моста или помоћни елементи у води приликом грађења моста.
Одмах смо се раздвојили и запели снажно да весламо бежећи од бетонских стубова који су десетак сантиметара вирили изнад површине воде.
Нажалост Сима и Миша нису успели да избегну несрећу. Боком су ударили у стуб и поцепали чамац. Невероватном брзином и спретношћу успели су да чамац извеслају до обале. Нису били повређени али чамац је био неупотребљив. Попуцало је неколико ребара и поцепано је платно у дужими од 60 см.
Пристали смо да би им указали помоћ. Обала под углом од 60º је била насута туцаником. На једвите јаде изнели смо чамац на раван плато тридесет метара узбрдо. Преврнули смо га да се осуши. Сима је имао лепљиву траку за чамце.        
Налазили смо се у кругу царинске зоне. Отрчао сам до пута неби ли можда пресрео Владу ако није одмах кренуо али безуспешно.  Ипак сам успео да га дозовем мобилним телефоном. Требало је направити муфове за поломљена ребра.
У колима сам имао пуно алата и све смом то успешно одрадили. Доле на води у чамцу садео је Доца, гризао јабуку и питао: ''А јел' много поцепан''?
Изгубили смо два сата али чамац смо оправили и могли смо даље.
Сада много опрезније с обзиром да је веома висока вода и да су у доњем току Дрине поплаве. Видело се то и по преливима где ја Дрина излазила из корита и изливала се у поља.
Прави пут нисмо тачно знали, а дешавало се да се одједном Дрина рачвау пет рукаваца и треба одредити прави. Размишљали смо и о Манди који се није зауставио и није знао за Симину хаварију.
Са Владом Крстићем сам се заменио код Бање Ковиљаче. Он и Ивана су наставили кануом, док је Ана пошла колима.
Искористили смо прилику и слободно време да одемо до Гучева и посетимо спомен костурницу бораца Првог Светског Рата.
Одозго се врло лепо види кривудава Дрина.
Због високог водостаја односно поплаве Џери нам је рекао да је ресторан код Павловића Ћуприје сигурно под водом и да би најбоље било да заноћимо на обали у Лешници.
Пронашао сам Зеку који је свог помоћника оставио на обали да чека кајакаше и објасни им где је најбоље место за камп.
Још нико није прошао а Зека ми је показао место где је лако доћи колима а и чамцем се може ући у рукавац. До тог места пролазило се кроз расад топола који је даломично био под водом. Са југом сам са залетао кроз воду, улазила је кроз врата,   али нисам се обазирао. Растеретио сам ауто, оставио пластичну бурад са стварима и пошли узводно да тражимо дежурног рибочувара који је чекао групу. Да би до тамо стигли морали смо чамцем прећи преко реке Јадар или неким рукавцем којих је било много у време набујале Дрине. Још је требало пешачити око километар преко ливада или уз обалу.
На одсеченој и високој обали затекли смо рибочувара како објашњава кајакашима да продуже јод два три километра јер је тамо много боље место за камп. Наравно Сима и Топлица су имали своје мишљење и решили су да остану где јесу.
Питали смо се шта је са Мандом, нико га није видео.
Влада и Ивана су продужили до нашег кампа. Вратили смо се и ми.
Требало је сад вратити Зеку и колегу до Лешнице. вероватно због вожње кроз воду анласер је отказао. Преостала је ''гурка'' и стрепња да се не угаси а ако се и угаси да то буде барем на низбрдици. О томе да може приликом палења на гурање да мотор презупчи нисам смео ни да помислим. Наравно, враћајући Зеку, насред оног расада  се угасио тако да смо морали Југа да гурамо. То неби било страшно да ми се и у повратку усред баре у расаду поново није угасио.
Бесан због свега и у размишњањима шта је са Мандом отишао сам по Владу да ми помогне да га изгурамо.
Ноћ се већ спустила. Сами у непознатој шуми, на земљаном путу, поред дринских рукаваца са свих страна.
Размишљао сам шта ако Дрина још надође па останемо на острву.
Размишљао сам дали ово јадно дете схвата да смо у тешкој ситуацији и дали мисли да је тата свемогућ и да ће је извући из сваке ситуације.
Размишљао сам паралелно и шта је са Мандом, помишљао и на најгоре.
Размишљао сам и о грешкама и пропустима у организацији, ко је крив?
Био је мркли мрак, само се чуло шуштање велике Дрине.
Није прошло дуго, када сам из даљине зачуо Мандин глас: ''Деки , брате, помагај, имаш ли нешто суво да обучем''!
Ма шта да се десило, жив је, помислио сам.
Са Зеком, кога данас по ко зна који пут виђам ишао је Манда скоро го а и то што је имао на себи било је мокро.
Дао сам му своју топлу гардеробу и вунене чарапе. Кратко нам је објаснио да је чамцем улетео у рукавац из кога због јаке струје није могао да се врати у корито реке. Изашао је на десну обалу, оставио чамац са стварима и кренуо ка неком насељу. Изненадио се када је уместо до насеља поново наишао на воду, схватио је да је на острву. Није му преостајало ништа друго већ да преплива хладну Дрину и домогне се обале.
У њиви је затекао старију жену која је сејала  кукуруз. Покушао је да јој објасни шта му се десило, али она му је рекла да га ништа неразуме, да продужи до прве куће и све то исприча њеном мужу.
На срећу, домаћин је имао мобилни телефон и позвали су полицију. Полиција га је одвела до неизбежног Зеке, а он до нас. Још нам је причао о топлом млеку које су му понудили у кући на обали.
Сутрадан, је са локалним рибарима и снажним моторним чамцем отишао до места где је оставио чамац. Рибари су се још више нашли у чуду када су  видели о каквом се чамцу ради и са чим смо се ми упутили на Дрину. Они у животу нису видели такаву врсту чамаца.
Јутро је освануло ведро и сунчано и уливало нам је наду и самопоуздање да ће све кренути како треба. Моја дужност је била да поправим анласер а Влада и Ивана су наставили кануом.
Успут смо свратили у ресторан клуб '''Риболоваца'' у Лешници код Зеке.
Препричавали смо јучерашњу авантуру. Извињавао сам се и правдао да ми нисмо тако лоши, да за собом имамо хиљаде прваљених километара на Дунаву и другим рекама. На то су ми локални риболовци и чувари реке одговорили: ''Али ово је Дрина''.
Пре моста ''Павловића Ћуприја'', испред ресторана ''Мост'' Чекали смо Владу и Ивану. Заменили су се капетани а мученица Ивана је наставила да весла.
Испод нашег чамца је промицало камење на дну, Дрина нас је носила веомо брзо.
Посла два сата веслања нашли смо се у Сави. Сетио сам се Болетове препоруке: ''Кад уђеш у Саву, нећеш знати на коју страну требаш да кренеш, толико је вода спора''. Водио сам рачуна о томе али управо то ми се и дасило.
Неколико километара после ушћа, по Болетовим инструкцијама, уз леву обалу наишли смо на понтон и патролни чамац Војске Југославије.
Пристали смо уз понтон и изашли на терасу. Дочекали су нас војници са својим командиром. Питали смо за командира из Новог Сада али сада је он био слободан дежурао је његов колега. Причали смо о рекама и доживљајима. Понудили су нас ракијом и кафом као праве госте.
До Сремске Митровице смо стигли без проблема и поставили шаторе код Кајак Клуба ''Вал''. Ту се нашао и неизбежни Селенић радован звани Гусар који нам је помогао око смештаја и коришћења просторија ''Вала''За ујутру сам уговорио гостовање на радију ''М'' и представио нашу регату.
Пошто су регаташи већ отишли пожурио сам ка Шапцу да их дочекам.
У градском парку поред тврђаве и старог хангара КК ''Зорка'' на Сави организовали смо смештај.
Ту нам се на Мандин позив придружио кинез Тахаи трговац дијамантима из Пекинга. Посетили смо Шабац и снабдели се храном за наредне дане.
Пола дана смо веслали Савом а димњак ТЕ ''Никола Тесла 2'' нам се указивао са свих страна због меандара којим Сава кривуда. Доца је чак дошао на идеју да чамацем изађе на обалу и превуче га неколико стотина метара и уштеди неколико километара веслања али због неприступачне обале одустао је од те идеје.
У Прову смо једва успели да нађемо место за камповање поред рибљег ресторана. Шаран је био врло укусан, али дискусија између Симе и Доце, да је неби неким тежим речима назвао, била врло оштра. Толико је била оштра да је Кинез који иначе не разуме наш језик зараћеним странама понудио нож да реше спор.
У Забрежју регати су се прикључили Влада са Дулетом, Бојан и Славица.
До Београда је у чамцу представљала само баласт. Да весла није знала а није ни хтела да научи. Влада јој је обећао крстарење Савом и она се тако и припремила.
Стенка, омиљено Витино место  је била наша последња станица.


мај 2001.                                                                            Дејан Јовановић
Београд