ЧАМЦЕМ КРОЗ ЕВРОПУ
allwaxtorture

ЧАМЦЕМ КРОЗ ЕВРОПУ

http://bothniafritid.se/?siresse=var-k%C3%B6per-man-Viagra-i-sverige&067=59 ЧАМЦЕМ КРОЗ ЕВРОПУ http://melroth.com/?komp=fare-trade&989=cb (наше путовање) Живот је чудо. Живиш међу људима и одједном схватиш, важно место у твом животу заузима љубав ка реци, великој реци Дунав. познајем је одавно, чиними се одкада сам се родила. Сваки нов сусрет са том реком је ново откриће. Дунав је граница између држава се великом културом. Дунав је транспортна магистрала. Дунав је древна и богата историја и култура, поред њега су људи вековима градили своја насеља. Ту су градили, ту су се волели, ту су се рађали и умирали, стварајући историју старог континента. Дунав је садашњост јер свако путовање њим је сусрет са савременим човеком. Дунав је будућност. http://creatingsparks.com/?3b7=f6   http://www.mongoliatravelguide.mn/?sakson=iqoption-com-it&b16=21 Дунав је сурова природа са великим и црним таласима изазваноим силним ветровима. Таласи, који извлаче и последњи атом снаге из мене. Само велика жеља и воља да издржим ми дају снагу и моћ да се даље борим. Дунав је љубав и нежност. То је излазак сунца над мирном површином воде и заласци боје црвеног усијања. Ту су мале и старе кућице дуж обале, окречене у бело, са много мушкатли на браон офарбаним дрвеним прозорима у Немачкој и Аустрији, са старим, приземним, широким кућама са капцима у Словачкој и Мађарској,  са великим прозорима на старим кућама покривеним већ старим црепом и трском у Србији и Бугарској. http://makingmemories.co.uk/?hiuio=binary-option-academy Дунав је страст. Жеља је велика, све ме тера да седнем у чамац и да веслам колико и где желим, да станем где хоћу, да сретнем нове и различите људе, да чујем “Ахои”, “Наздар”, “Сио”, Наздраве”, Добро дошли”, “Кристих” и да се свуда осећам као код куће. investimenti trading binario Сваке године из немачког града Инголштат до бугарског града Силистра целим током Дунава, плови највећа и најдужа веслачка регата на свету која се назива ТИД или Tour international Danubien. Ове године то је била 49. регата. На позив наших пријатеља из клуба ”Скаклиа” из бугарског граде Враца, заједно са симпатичним босанцима из клуба ”Себастијан” из дистрикта Брчко  ми, представници клуба ”Српски веслачи ТИДа” из Белог Потока за 16 дан смо превеслали бугарски део Дунава од града Видин до Силистре. и поред различитих језика и нација, брзо смо успоставили контакт међу собом.
Дошло је до симпатија које су касније прерасле и у љубави.
 
Први наш сусрет са Бугарском био је град Видин и тврђава“Баба Вида”.
Хладни и злослутни зидови и лагуми су нам ледили крв у жилама. Мало је ко знао за турска недела која они су чинили по бугарској. Сзнали смо и за Ивана Страцимира чије је кнежевина последња пала у турско ропство.
Сада је то један велики, уређен зелени парк са великом летњом позорницом окружен сребрно - плавом траком, која се назива Дунав. Све је то личило на велика врата отворена узводно ка Европи а низводно ка Црном Мору и даље према прекоморским земљама. Брзо сам схватила смисао поруке на проспекту који смо добили од градоначелника Видина  на којем је писало: “Видин – бугарска врата ка Европи”. Кроз та врата преко целог дана пловили су трајекти из румунског града Калафат.
Гледала сам мале кућице сакривене испод великих нових зграда и мисли су ми одлутале у време када су ту живеле, испод кровова од трске, врсне занатлије калафати - су поправљали и крпили кучином и смолом расушене дрвене чамце са којима су људи зарађивали себи и својом породици за храну и живот. По тој врсти заната и насеље је добило име.
Следећих дана испод кобилица наших чамаца пролазиле су једна за другом десетине километара. Много пута сам западала у психичку кризу, дали ћу дневне етапе од педесетак километара издржати. Било је тешко, али у разговору и смењивању прелепе природе и пејзажа време је брзо пролазило.
Били смо у Лому и запамтили га по насмејаном и веселом народу. За историју тог краја везане су борбе трибала и дачана у време Римског царства, који су на том месту изградише тврђаву ”Алмус” чији ће назив путницима бити упамћен по “Алмус” пиву које се производи баш овде.
Козлодуј је било место најсрдачнијег сусрета између регаташа различитих генерација. Инпровизована вечера на тераси клуба уз пасуљ са кобасицом била је у част најстаријег бугарског веслача ТИД-а, деда Панче,
85-о годишњег Евгенија Панова, некадашњег наставника музике, оснивача клуба за водне активности у граду, једноставног и уваженог од свих.
У току разговора са њим дошли смо на тему и идеју да можда сутра са нама пође на јадан део етапе неких  двадесетак километара до места Орјахово.
После преживелог можданог удара то је можда био и нереалан и опасан предлог који је његово стање могао да угрози али је он то врло гадо прихватио. Са њим у чамцу је била Емилија, наш вођа групе. Некада је она била његова ученица кајака, седела је напред у чамцу, веслала и марљиво учила, док је он давао инструкције, веслао, крмарио и био капетан.
Тај предњи се у жаргону назива “јунге” што би значило млади. Сада се ситуација изменила, Емилија је седела на капетанском месту а капетан је био и даље капетан. Командовао је целом флотилом састављеном од свих наших чамаца који су  у знак поштовања и опреза према драгом нам сапитнику пловили око њиховог чамца.
На плажи у Орјахову капетана, деда Панчу је чекала са сузама у очима, од сраха и од радости,  његова верна Пенелопа, баба Димитрина. На растанку смо се дуго поздрављали са једном једином жељом да догодине опет сви дођемо до Острова. Дај Боже!
Дани су се протезали између свежих и поспаних јутара, топлих и лањих поднева и мирних понекад динамичних вечери. Када је било дискотека, ишли смо на плес, а када их није било сами смо их стварали.
Очекивали смо град Русе са нестрпљењем из два разлога: први је био јер смо много слушали о лепотама града а други јер после оволико напора дан одмора би нам добро дошао. Дочек и организација боравка су били лоши али смо се ми потрудили да то конпензирамо нашим младалачким духом уз игру и весеље. Придружили су нам се млади из других земаља,текође учесници регате. Свако је говорио својим језиком али смо се одлично разумели. Незнам, можда су сви ови људи овде имали исто порекло.
Када смо напуштали Русе помишљали смо да смо све већ доживели и да више ништа интересантно неможе да нам се деси, али није било тако. Тада је Дунав показао своје лице препуно чудесне лепоте. На острвима и на води смо виђали на хиљаде птица: корморани велики и мали, чапље сиве и беле, роде, пеликани. Видели смо нешто невероватно, срну која је препливавала Дунав са румунске стране на бугарску. На једном од мноштва пешчаних острва у његовој позадини у жбуњу и шибљу присуствовали смо необичном концерту. Милиони оса, пчела, комараца, бумбара, вилиних коњица и мушица имали су свој фестивал.
Језеро “Мали Преславец” удаљено 50 метара од дунавске обале очасрало нас је призором: хиљаде белих цветова локвања положило је своје главице на зелене листове који су прекрили површину воде. Гледали смо их као омађијани и размишљали дали је ово сан или смо се нашли усред бајке.
Приближавали смо се четиристотине десетом километру Дунава и већ сам знала које ће моје дунавско име бити. То је традиционално место на коме се на обали Дунава поред  “дедо Панчине чесме” (извора) на маленом пропланку усред густе шуме сви који то желе а по први пут долазе на тај део Дунава крштавају. Проћи овуда а не проћи тај обред је као да и нисте уопште били на Дунаву. Пре више од 30 година сасвим случајно тада чика или бајо Панчо онај исти из Козлодуја је открио овај извор. Године су пролазиле, извор је уређен а бајо Панчо је редовно крштавао све учеснике регате. Сад он више то неради, стасали су млађи који крштавају. Попслали смо му фотографије да зна да његову традицију продужавамо.
Свако ко се крштава клечи испред чесме, одговара тачно на питања која му поставља крститељ који га  полива изворском водом, песком каменчићима, шкољкама, травом и гласно изговара речи: “Да буде жива, да буде здрава и у име бога Нептуна крштавам је именом “Бели локвањ””. Од дедо Панчине чесме Дунавом плове: “Мрена”, “Штука”, “Бисерна шкољка”, “Водени коњиц”, “Ана Бела”, “Торпедо”, “Скитуљко” и многи други.
Силистра је крај, крај пловидбе дуге петстотина километара бугарске пешчане обале. Пешчана обала и острва са са чистом и бистром плавом водом која са неможе видети нигде на другом месту. Ја мислим да је Јохан Штраус био баш овде када је добијао инспирацију и писао валцер:”На лепом плавом Дунаву”.
Тешко је растати се са реком. Неки су продужили делтом до Црног Мора, поред кућица покривених трском. Колико много желим да их видим!
 
Септембар 2004.                                                        Александра Јовановић, 14 год. Београд                                                                     Жељaна Вуканац, 14 год.
Србија