allwaxtorture

БЕЗ ПРЕКИДА - ДУНАВОМ ПРЕКО МОСТОВА

pokemon trading card game online БЕЗ  ПРЕКИДА  -  ДУНАВОМ  ПРЕКО  МОСТОВА strangles options trading ЈЕДНО СЕЋАЊЕ НА 44. ТИД ИЛИ navigate to this website АГРЕСИЈА - БЕЗУМЉЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ come riscuotere da iq option http://gsc-research.de/gsc/research/hv_berichte/detailansicht/index.html?tx_mfcgsc_unternehmen[uid]=189 binäre optionen testen Te 1999-те тек што су престали нато савезници са агресијом и бомбардовањем  српски ТИД-овци су се окупили у Београду и решили  да крену у сусрет својим пријатељима у Мохач. Желели смо да се прикључимо регати и одржимо њен континуитет. На састанку смо одлучили да се прва група нас осам, мини-бусом са чамцима превезе у Мохач и одатле започне 44. ТИД, а друга група сачека у Апатину. ثنائي خيارات المؤشر 95 دقيقة У време ратног лудила никакве контакте са организаторима ТИД-а у иностранству нисмо имали. Без обзира на то што је склопљен споразум о престанку агресије страни учесници регате су имали наређење својих Влада да не наступају на деоници ТИД-а кроз Србију и они су се тога придржавали. http://modernhomesleamington.co.uk/component/k2/itemlist/user/27860?format=feed http://denistar.rs/?enot=richtig-traden-mit-bin%C3%A4ren-optionen Једини наш учесник који се ТИД-у прикључио од Будимпеште је Ненад Мандић  – Манда који је  све време Нато агресије био мобилисан на положају. Из тог периода остало му је доста инстант војничких чајева које је симболично поклањао учесницима регате и домаћинима мађарских етапних места. На регати је имао статус приватног лица а не представника своје земље. Све време пута кроз Мађарску обавештавао је регаташе да ће ТИД наставити даље од Мохача и да се ми спремамо да кроз нашу земљу угостимо регату. Currency trading simulator download Никад организованији, на изненађење свих присутних појавили смо се поред чувеног Мохачког зида у време када су регаташи пристизали на свој      Buy Tadalafil Tastylia 20mg without prescription циљ, односно на наш старт. Било је ту дирљивих  искрених сусрета са сузама, чврстог стиска руке и  срдачног загрљаја. Радост на лицима старих знанаца говорио је више од речи. Нажалост, осетили смо то, било је и зачуђених киселих израза лица која као да питају:Шта ови траже овде!? За такве немаримо, већ за оне као што је Контраш Пишта из Комарна на пример, који је био сретан што нас види а тужан јер није знао за нашу акцију иначе би продужио са нама. http://sjerecords.com/?lysterko=free-european-gay-dating-site&168=0d Дивно смо се осећали та два дана. Када су се сви паковали за повратак ми смо се после дана одмора у Мохачу спремали за старт и наставак нечега што не треба прекидати. http://kitzmann-architekten.de/?slava=bin%C3%A4roptionen-demokonto-deutsch-ohne-anmeldung&747=c9 binäroptionen demokonto deutsch ohne anmeldung Сви су били радознали и желели да чују како је  изгледало то проклето бомбардовање, шта је са градовима, како ћемо савладати срушене мостове? test opzioni binarie Наши ТИД пријатељи су били задивљени  и одушевљени када су чули да ће нас други, већи, део екипе чекати у Апатину и да су сусрети у етапним местима са становништвом  и представницима Општина већ договорени. Обавестили смо учеснике регате који завршавају у Мохачу да смо 44.ТИД-у кроз Србију дали име ДУНАВОМ  ПРЕКО  МОСТОВА. Наравно позвали смо све  учеснике регате да нам се продуже,  гарантовали да им се ништа непријатно неће десити и да ће формалности око виза уз нашу помоћ регулисати на граници. На жалост нико није био толико храбар.






СТАРТ

Тог јутра смо чекали на обали Мађарску царину и полицију, са нама је било још регаташа који нису журили кући и остали да нас испрате. Наравно били су ту и наши Мохачки пријатељи. Већ по традицији наш пријатељ Имре Шумеги сваком од нас је поделио по кесу пуну пекарских специјалитета са павлаком и чоколадним млеком да нам се нађе.

КАТАМАРАН
командни брод

Eтапа је прошла без проблема,. Пршли смо први, неоштећен мост између Бездана и Батине. На насипу у Апатинском рукавцу већ нас је чекао други део екипе. Стари Владин Форд Транзит са приколицом довезао је други део екипе са чамцима тако да нас је сада било двадесетдвоје. Мишко Мићин ћале био је возач наше екипе. Са пешкиром о врату знојио се много од  јаког сунца и Апатинског пива.
Мајстор импровизације Влада Митић на самој обали конструисао је наше главно превозно средство, катамаран. Укрутио је два кануа дрвеном платформом чак је и јарбол поставио.
Гостопримство на које смо наишли у Апатину до тада није виђено.
На вечери у  ресторану домаћини из Туристичке органозације на челу са Милетом Ђукићем су у нашу част припремили изванредан роштиљ. Толико је било хране да су нам остатак запаковали ¨за понети¨. Све до Новог Сада Љуба ''Сом'' и Дртаган Васиљевић су јели апатински роштиљ а и нама су нудили за доручак.

ДРУГИ И ТРЕЋИ МОСТ

До тада сам само на филму видео оштећене мостове а ови у Богојеву су први прави. На нашој страни уз обали видела су се велика оштећења на челичној конструкцији.
Поподне смо  одлучили да проведемо на оближњем језеру, боље рећи на ваћој бари удаљеном 2 км. од кампа. Скакали смо са неке даске у воду и добро смо се искаљали. Изазвали смо интересовање локалног становништва нарочито наше девојке. Јасмини се друштво поред језера  свидело па је на вечеру и заборавила. Драган је морао да оде до језера по ћерку тако да је и он пропустио вечеру. Са домаћинима из Оџака смо се пријатно дружили. За срећан пут наш пријатељ Жарко Вученовић испред Општине Оџаци нам је по обичају обезбедио доручак са  прозводима ''Оџачке млекаре''.
Време нас је служило, успут смо се купали на острвима прибојавајући се Хрватских патролних чамаца који су нас упозоравали да се не приближавамо десној обали. У Бачком Новом Селу провели смо се шампионски уз шампионску рибљу чорбу коју је за нас припремио актуелни првак Србије у тој дисциплини Неџад Авдуловић звани Нећко. Занимљивост везана за то село је да је већински насељено становништвом муслиманске вероисповести али да славе и неке православне празнике. Лојални су држави у којој живе. Одатле потиче велики број наших  некадашњих  врхунских спортиста (фудбалер Рефик Козић и рвач Сеад Мемишевић ). Бачко Ново Село је рекордер и по броју професионалних рибара. На потезу Дунава испред нашег кампа даноноћно се смењују екипе аласа који мрежама истребљују рибу. Са њима смо се дружили уз пиће до дубоко у ноћ. Ујутру нисмо журтили, до Бачке Паланке смо имали 20 км. Пре подне смо са Нећком у тањирчи пекли рибу коју смо купили од аласа.
Посада катамарана је кренула тек око подне. Дружили смо се са  Мишком који је западао у осећај усамљености и био све више нервозан. Схватио је да је посао возача на регати досадан. Све лепе ствари се дешавају на води, као на пример сусрет са крдом слободних коња који су безбрижно пасли на обали. Нисмо одолели а да непристанемо и да их боље погледамо. Били су подељени у две велике групе, зашто? нисмо разумели. Фотографисали смо се са коњима и кренули даље. Успут је Влада на ливади нашао напуштена стара дрвена кола и са њих скинуо велики точак за сувенир, мањи су  већ однешени. То је уз помоћ Дулета сместио на и онако претрпан катамаран.
Наш камп у Бачкој Паланци на путу ка  језеру Тиквара изазивао је чуђење пролазника због наше опреме и чамаца. Мало је људи упознато са тим да постоји неко ко весла  на Дунаву од Немачке до Црног Мора. Ипак неки су и знали за нас, то су били људи из Туристичке организације општине. Понудили су нам тушеве у спортском центру Синтелон што нам је добро дошло у односу на предходна сушна места. Домаћини су нас одвели на  вечеру  у свечану салу ресторана Тиквара. Седели смо сви за једним огромним столом, Сима Кљајић се по обичају лепио уз домаћине рачунајући да ту пива неможе да фали. Послужени смо рибљом чорбом. По нашем обичају, да чорба може да буде и главно јело навалили смо вредно, сипали смо по више пута, неки  су и удробили. Шок је настао када су конобари почели да износе овале са по три врсте пржене рибе. Било је ту пастрмке, смуђа и манића. Чула су се негодовања и уздаси. Примењиване су разне тактике, неки су јели на силу, други су се окренули пићу, док је Дебели Драган скокнуо до шатора по торбу да се обезбеди храном за још који дан. Љуба се таман жалио да му је понестала резерва из Апатина. Млади су отишли до града у шетњу. По први пут су са друштвом кренули и Мирови син и ћерка. Инцидената није било, јер са њима као предводник је кренуо професор Дуле кларинетиста из Лесковца који је све држао под контролом. Вече смо провели сити у пријатној причи и пићу.
Доца је причао о новим подухватима, опловљавању Балканског полуострва фалботом, док га је Драгица задивљено и заљубљено слушала. Миро и супруга су тровали себе и нас неконтролисаним коришћењем дуванског дима. Toплица је по обичају жељан самоће раније напустио друштво.

ЧЕТВРТИ МОСТ

Ујутру на самом старту Бачкопаланачки мост, оштећен и пуст без саобраћаја  изгледао  је аветињски. Коначно смо ушли на део Дунава од Нештина где је и десна обала наша и где не морамо више да водимо рачуна на чијој смо страни.                       Бродова и онако нема тако да смо ми са катамараном највеће пловило на највећој реци.
На десној обали видео се облак белог дима и прашине, знали смо да је то цементара Беочин,  захуктавала се, требало је обновити земљу "пре рока".  

ПЕТИ, ШЕСТИ И СЕДМИ МОСТ

На левој обали после низа викендица новопечених новосадских богаташа иза  кривине указао се тужан призор моста Слободе са заривеним краком у реци. Низводно друга два моста су била потпуно под водом а на тим местима стварали су се велики вирови и таласи. Само су се стубови видели из воде. Не знам како би се тада осећали наши инострани ТИД пријатељи да су са нама, можда зато нису ни кренули.
На новосадском Штранду нас је чекао Боле. Поставили смо шаторе, обезбедили чамце, коначно слободан дан, сутра нема веслања. Сви су се бавили хигијеном. Боле нам је заказао вечерњи пријем у Скупштини града а пре тога заједничка вечера у Наутичком клубу. Договор је био да по нас  као важне званице дође аутобус али је дошло до неспоразума и остали смо без превоза. Тада је Мишко дао предлог да нас двадесеттроје у једној тури он одвезе комбијем до града. Некако смо се потрпали, одједном настала је галама, Миро је у препуном комбију успео да запали цирарету. Умало га нисмо избацили напоље  да иде пешке. Пробијали смо се градом као тенк јер тако оптерећен комби био је тежак за маневрисање. Врхунац је био када смо у пешачкој зони пред Скупштином почели да излазимо напоље, пролазници су мислили да се ради о скривеној камери. Полицајци би нас сигурно похапсили, али ми смо били гости градоначелника. Пријем је био у свечаној сали, чак нас је Боле и фотографисао чудом од технике дигиталном камером која је баш тада заказала.
Дан одмора у Новом Саду искоришћен је да се разгледа град и остаци мостова односно могућност да се поред њих што безбедније прође. Наравно наша неустрашива група искористила прилику да катамараном и чамцима пристане уз коловозну траку дела моста чији је крак заривен у дно реке. Попели смо се до хоризонталног дела конструкције по коме су некада ишли аутомобили и ту фотографисали за тужно сећање. Следио је Варадински мост, избегли смо његов стуб који је био неоштећен. Његова згужвана челична конструкција злосутно је вирила из воде. Од бетонског жежељевог моста остали су крупни комади и лукови које је вода преливала а иза њих су се стварали огромни вирови. На сидришту испод Петроварадина једва се могло проћи од шлепова и баржи који су чекали нека боља времена да се домогну горњег Дунава. Љути због свега што смо видели и доживели од бомбардовања пожелели смо овим страним бродовима да добро зарђају ту пред Новим Садом пре него што оду даље.

ОСМИ  МОСТ

Мост код Бешке су тек обележили са неколико ракета у делу који је над земљом тако да је поправљен пре него што смо ми наишли и саобраћај је увелико функционисао преко Дунава.   
Традиционално гостопримство мештана, радознала деца жељна дружења, особље болнице са директорком Миром увек спремни да помогну и Стева Козбашић са својим волонтерима карактеристике су Старог Сланкамена.  
До Београда смо се некако довукли и сви брзо разбежали кућама. Успут испод Широке Стазе видели смо Радоицу како се вредно спрема да почне са плеховањем олупине старог апатинца извученог из муља кога је купио за 50 dm уз уредан купопродајни уговор састављен Наташином правничком руком у више примерака. Уз мале модификације и дораде са неколико килограма ексерчића, два квадрата лима и бунтом старих новина намеравао је са таквим пловилом да стигне до Силистре.
Нико није веровао у то осим две особе: Наташе, јер се жена није разумела у ту проблематику а веровала је своме капетану и Радоице коме су немогуће мисије део свакодневице.
Те вечери  се већи део екипе  пребацио у Бели Поток код Дејана на преславу Марије Магдалене и добру домаћу кухињу. Изгледа да им је досадила кафанска храна нуђена по етапним местима а било је и торте. Остали смо без Љубе, чика Гагија и Манде њихова мисија Дунавом преко мостова се у Београду завршила.

ДЕВЕТИ МОСТ

Панчевачки мост који су сачували браниоци мостова није претрпео никаква оштећења и већ смо хитали ка Југову, односно Смедереву.
Подмладили смо и пролепшали свој састав сестрама Благојевић, Гоца и Даца су прошле године стигле до Београда а сад настављају даље.
Боле се као заслужни члан изборио за једно путничко место на катамарану. Са рукавицама на рукама, штитником за нос, кошуљом са дугим рукавима и капицом ловца из цртаног филма са Душком Дугоушком сунце га  није могло изненадити. Ни до дан данас нисмо докучили шта је носио у великом ранцу од кога се није одвајао.


ТИТАНИК

Уз све неверне Томе, Радојац је после дана одмора како "цајт план" прописује исловио из Земуна на путу ка Силистри. Као прави капетан имао је у својој посади Наташу звану Маћи од маћеха као куварицу са дипломом правног факултета. Колегинацама у Општини Палилула јадница је рекла да иде на крстарење Дунавом.  Морнара Пеђу коме када досади веслање одмах узме исполац да избацује воду из чамца. Ипак, кључна ствар целог пројекта је била Мићина томосова пента стручно названа техничка подршка. Посада старог апатинца је потајно ликовала и мило бацала поглед на техничка подршку која ће решити проблеме: колико сати треба ако је толико километара а та брзина? Посада катамарана се такође уздала у словеначку технику па смо до Беле Стене пуштали да нас вода носи . Радојац је поделио послове спремање сендвича и избацивање воде. Пошто су схватили да је исполац мали морали су да узму кофу. По Болетовој жељи одвојили смо се од Радоице да би изашли на леп пешчани спруд да се освежимо. У поној заштитној опреми са ранцем одмах по пристајању Боле се упутио у истраживање острва. Ми смо беснели по плићаку и  гледали Болета како база по острву. Када смо кренули даље питао сам га: зашто се није купао када је сам тражио да пристанемо?  Нашта нам је он одговорио да је вода загаађена од последица нато бомбардовања и да се он неће уопште купати. Они који га нису познавали гледали су га са чуђењем и умало нису праснули у смех.
Код Гроцке смо стигли Радоицу који нам је саопштио да је мотор неисправан и да ће надаље морати веслима. Ништа ново и ништа чудно.
У Југову смо спавали на наткривеној позорници што нам је каснијих година прешло у традицију. Радојац шатор није ни ширио јер га није ни имао. Сви су то знали осим тетка Маћи која се стално чудила зашто само они спавају под ведрим небом. Заправо некакав део шатора, односно подшатор су имали али користили су га да би на њему лежали.

ДЕСЕТИ МОСТ

Безбрижно смо пролазили поред највеће равничарске твђаве у Европи.
У даљини нам се указала већ виђена слика. Мислим да је свако у себи опсовао.  Наравно ни тај предпосладњи мост на целом Дунаву до Силистре нису оставили на миру, врло професионално су му банатски крак заронили у Дунав.
Нико непамти  ТИД од Београда а да није било проблема и лошег времена, ипак има и изузетака. Бог и Свети Никола су нас погледали и смиловали се на напаћене душе које ни нато бомбе нису могле да одврате од љубави зване ТИД. У Велико Градиште смо стигли необично рано, пред први сумрак а Радојац изненађујуће брзо за нама. Влада нам је преко Јоце из Туристичке организације организовао вечеру из оближњег ресторана. Гладни регаташи створили су гужву око шерпи али кад су се добро најели заборавили су на све неспоразуме. Време нас је служило и без проблема смо дошли до Добре. Вероватно први пут од како је ТИД-а изненадили смо Добране а и они нас. Они  нису знали да долазимо јер их наш организатор Одбор ТИД-а није обавестио иначе би било као и сваке године: војни шатор, прасеће печење и пасуљ са казана. Путовање је функционисало беспрекорно, држали смо се цајт плана као да су са нама сви ТИДовци. По устаљеној пракси паузу смо правили у Лепенском Виру, обишли локалитет и сећали се анегдота Радоице и његове екипе са времешном Холанђанком Титцком.
У Доњи Милановац смо дошли баш на дан славe града, светог Пантелејмона. Фудбалски турнир, егзибициона рукометна утакмица наше женске репрезентације, фолклор, приредба, весеље у целом месту а ми у центру збивања. Добро смо им дошли да им увећамо славље. Нашој Данијели смо на најбољи начин обележили рођендан. Од Председника Туристичког друштва добила је сувенире града. Било је и торте и колача.
Већ се дуго причало о помрачењу сунца најављеном за 10. август.
Из предострожности, а и његова мама је тог мишљења, Дуле Миленковић из Лесковца је помрачење желео да дочека у кругу породице, да се случајно нешто не деси. Наше инсистирање није дало резултате. Ништа нам није преостајало већ да га из Милановца са његовом бициклом испратимо на аутобус па ако се нешто деси после помрачења да мамин син буде код својих. Није далеко стигао, већ у Зајчару док је он тражио тоалет по аутобуској станици аутобус му је отишао заједно са бициклом. Да су му бар бициклу оставили, снашао би се он до Лесковца, кад је могао од Инголштата бициклом могао би он и од Зајчара.

ПОМРАЧЕЊЕ

Пећине на румунској страни, Хајдучка Воденица, биста у изградњи на умунској страни њиховог цара Децембала, Трајанова табла, мали и велики Казан све је то требало обићи и стићи у Текију. Пристизали су луксузни чамцим и јахтама учесници  чувеног такмичење у лову сома на бућку. Полиција нас је обавестила да преводница Ђердап неће радити до 16 часова док овај природни феномен не прође. То је значило да дан проводимо у Текији а по помрачењу кренућемо за Кладово која и није тако далеко око 22 километара. Лежали смо под орахом и пратили развој ситуације. Месец нам је лагано заклањао сунце, појавио се ветар, Дунав је био благо заталасан, температура се снижавала. Сви смо били на окупу, ако је требало страдати да страдамо заједно. Само су Боле и Доца пронашли боље место на тераси ресторана да савладају неизвесност. Када се све сретно завршило пожурили смо да стигнемо пре мрака. Нажалост из преводнице смо изашли а мрак по други пут у једном дану већ је пао. Још 8 км. до Фетислама, турске тврђаве на улазу у Кладово. Са Ђердапа су пустили воду па нас је силно гурала. Држали смо се обале а Боле се кикотао и одушевљавао како брзо пловимо. Ја сам се плашио брзине, ноћи, и дела посаде који нису добри пливачи. Упозоравао сам га да се смири али он то није схватао. Наједном је Гоца почела да вришти, изгубили смо контролу улетели смо у вир и катамаран се окренуо. Из мрака са обале се јавио пецарош и рекао да нас је матица избацила у рукавац и да смо му се закачили за најлон. Гоци се најлон обмотао око врата и страшно се уплашила. Био је то још један доказ да ноћу нетреба пловити чамцем. Влада, Даца и Ана били су поштеђени ове авантуре јер су се  до Кладова пребацили комбијем. Учинили су једно велико дело, поставили су нам шаторе. Ђоле конобар нас је са нестрпљењем чекао као добре старе пријатеље.

СЛОБОДАН ДАН И ДРУГЕ ПАКОСНЕ ЗАБАВЕ

Сутрадан никуд нисмо журили, требало се одморити, обићи Кладово, снабдети се на пијаци, обавити телефонске разговоре. Посетио нас је Директор туристичке организације Драги Педер. Тетка Маћи је западала у кризе, наставити или одустати. Раде као и обично није много марио, приближавала се Бугарска а тамо је он на домаћем терену: партнјорку ште намери. Боле нам је приредио угодно поподне. Када је решио да пође у град све је педантно средио и закључао шатор катакцем. У шатору је заборавио  само  једну малу ситницу, кључ. Сви су му се смејали и чудили, од кога је закључавао шатор када смо сви наши. Једини му се у невољи нашао Топлица који би могао да се зове и Добрица. Боле је кроз прозорчић шатора гледао кључ унутра и командовао Топлици који је са друге стране штапом извлачио кључ који није видео. Коначно је решио проблем и отишао у град.
Љути због његовог неповерења смислили смо пакост.
На конопцу му се сушио веш. Решили смо да му шорц окачимо на најтању грану  највишег дрвета. Ново изненађење нас је чекало када смо видели да је читао приручник: Како сачувати веш на конопцу од лопова. Кроз мајце, кошуље и гаће је провукао конопац и тако га затего од једног до другог дрвета. То нас је само још више иритирало. Када се вратио из града са пуним кесама воћа сви смо лежали на леђима и гледали у правцу најтање грене на највишем дрвету. Приметио је, кисело се смешкао и обилазио око дрвета као лија око грозда на висини. Већ се опростио од шорца, када је Топлица као најстарији показао своје планинарске и алпинистичке квалитете. Још једном су оверили своје пријатељство а и шорц  је спашен.

ИСПРАЋАЈ

На растанку нас је испратио Драги ''Педер'' са флашом ''Џони Вокера''.
До Брзе без инцидената, невероватно али истинито а и време нас служи.  
Дуле је резвукао свој пољски кревет на  катамарану јер непроспаване ноћи морао је да надокнади. Када је било ветра вијорило се једро од Владиног старог шатора.

ДОЧЕК

У Брзој су нас дочекали Протићи са извиђачима из Ниша.  
Дошло је време растанка. Велики број регаташа се Владиним комбијем вратио за Београд. Само нас шесторо са Радоициним чамцем наставили смо даље да предамо штафету или саставимо ланац ТИД-а. Катамаран је одрадио својих 517 км. Растурен и спакован на приколицу а посада се потрпала у комби.

ДЕЛЕГАЦИЈА НАСТАВЉА КА БУГАРСКОЈ

На обали су нас испратили Светлана и Зоран Протић. У чамцу је свако имао своје задужење, Радојац и Пеђа на крми, напред Сима и ја, Мића избацује воду а Маћи спрема сендвиче и додаје пиће. Често сам се окретао јер ми се чинило да само ја весласм. Водом смо се пунили жестоко, израчунали смо, око 1000 литара на сат. Мића је примењивао разне технике: са исполцем у велику кофу  а затим у Дунав или директно исполцем. Кретали смо се споро а још смо ветар добили у груди. Као спасоносно решење сетили смо се ''Џони Вокера'', сви смо потезали једино је Сима одустао. У преводницу ''Ђердап 2'' ушли смо са бродом ''Куманово'' Југословенског Речног Бродарства. Као некадашњи бродар отишао сам на њихов рудер да попричам са бившим колегама и попијем који хладан вињак на чему ми је Сима много замерио. Преговарао сам о могућности да и низводно наставимо везани за њих али они су у Прахову морали да остану. Наставили смо сами до царинског штека. Узалудно смо тражили цариника. Нигде га није било, полицајац којег смо такође једва пронашли негде на обали нам је рекао да нам пасоше неће оверити јер нема цариника а и излазне таксе које су се у то време плаћале нисмо имали. Није нам бранио али није нам ни одобрио да наставијо даље. Једноставно као да се њега то није тицало. На своју руку смо напустили Прахово и наставили даље. Журили смо нашим старим пријатељима који су сигурно већ у Новом Селу у Бугарској.

ПРИТВОРЕНИЦИ

Ушће Тимока нас је упозорило да упловљавамо у  део Дунава кои припада Бугарској, а и не само то, у даљини смо назирали бугарски патролни чамац усидрен 80 метара од обале. Веслајући пратили смо ситуацију: граничари су нас посматрали  са обале, затим ушли у мали чамац на весла и довеслали до патролног чамца. На палуби је стајао нижи официр и позивао нас да приђемо. Објаснили смо ко смо и где идемо. Узео је наше пасоше и сишао у кабину. Гледали смо га кроз прозор патролног чамца, листао је пасоше и нешто записивао.
Тврдили смо да је регата у Новом Селу и да смо се ми тамо упутили.
Са пасошима се официр одвезао на обалу и покушавао без успеха да позове своје предпостављене радио везом.
Затим их једно време нисмо видели. Ушли су у стару и оронулу шупу у облику циркуског вагона која им је служила као канцеларија или стражара на обали.
Са аутоматском пушком ¨Калашњиков¨ на готовс чувао нас је само један голобради војничић у старој избледелој зимској униформи и деформисаним прашњавим ципелама.
Облизујући прсте, појављивали су се један по један на вратима контејнера. Завршну хигијену обавили су о ногавице униформе.
Поново су довеслали на патролни чамац и нижи официр нас је обавестио да постоји велики проблем јер немамо улазне Бугарске визе. Нисмо ни покушавали да објаснимо да нама нису ни потребне визе већ смо само тврдили да је Регата у Новом Селу и да нас сви очекују.
Покушавао је још неколико пута да некога позове али безуспешно.
Пред први сумрак нам је одобрио да се спустимо да Новог Села и да се нигде не заустављамо. Пратили су нас патролним чамцем и мотрили на нас са одстојања.
На пар километара пред Новим Селом су нас обишли и за тили час са брзим моторима су пожурили да нам вероватно приреде одбор за дочек.
Били смо убеђени да у Новом Селу нема регаташа, већ се окупљају  у Видину и тамо чекају званичан термин и старт, по други пут у 1999. години.
Нисмо се преварили. Док смо прилазили Новом Селу видели смо да на обали нема никог и да је ту само патролни чамац.
Нижи официр је од ранијих година знасо за регату али је и њему било чудно зашто никог нема а никакву везу са никим није могао да успостави.
Били смо добар медијум за непланирану вежбу бугарске речне морнарице под називом ''Хватање и привођење стране диверзантске групе на Дунаву''. Дозволили су нам да поставимо шаторе уз саму обалу на брисаном простору  издвојени од кућа и шуме. Обзиром да нам се само нижи официр обраћао рекао нам је да овде под стражом остајемо до јутра а за даље ћемо видети.
Да би били рационални Мића и ја смо поставили само један шатор. Радојац је био још рационалнији, уопште га није ни постављао, јер га није ни имао.
За обављање физиолошких потреба морали смо се најавити стражару и он би пуштао једног по једног иза првог жбуна.
Невоље су настале када Мића није више могао да издржи и пожалио се на стомачне тегобе. Сви смо се отворили и рекли да и нас остале осим Симе и тетка Маћи мучи стомак. Сви смо добили лакши пролив док је Мића имао дупли програм: пролив и повраћање истовремено. Морао је да мења жбунове јер су неки већ били контаминирани.
Сима је безбрижно лежао у свом шатору и констатовао да је то сигурно од ''Џони Вокера'' који му се одмах учинио сумљивим и није га ни пио, као ни тетка Маћи. Драги ''Педер'' нас је сигурно почастио са алхемијом са кладовског бувљака.
Целе ноћи је трештала музика и чула се галама из дискотеке у селу али ми смо заробљеници и нисмо могли никуд.
Јутро је свануло а мени се није излазило из шатора. Поново калашњикови, натезање са нижим официром и како му објаснити да треба да продужимо још 42 км. до Видина и да је тамо решење наших проблема односно да регата тамо чека старт.
Радојац је ипак успео да измоли да са дамом оде до оближњег ресторана на кафу и у тоалет.

СЛОВАЧКИ АУТОБУС КАО СПАС

Сунце је већ добро одскочило када се у даљини чуло брујање мотора. Из врбака на широку плажу се спуштала словачка Шкода, стари бели аутобус са огромном прилолицом. У тренутку сам објаснио стражару да морам тамо и да су то регаташи које тражимо. Трчао сам ка Пишти и Палу и сав задихан објашњавао им шта нам се десило и да су они наши спасиоци.
Пишта ми је на брзину испричао да су они још јуче дошли у Видин и поставили шаторе, а за данас су се договорили да извеслају прву бугарску етапу. Цео ТИД је већ у Видину и чека старт другор дела. Нас нису очекивали у Бугарској.
Пало, теоретичар, одмах је извадио списе и документа и упутили смо се према нижем официру. Поздравио се са њим, показао му спискове и документа уредно сложене у фасцикле. Официру је запео за око списак путника аутобуса и нешто га је загледао. Пало му је рекао да може да задржи  један примерак и Бугарин је био задовољан. Још су нешто један другом објашњавали  али чини ми се да су се слабо разумели. Тамо на плажи,  Словаци а са њима и Сеп и Регина из Аустрије и неколико Немаца су већ са приколице спуштали чамце у воду. Настао је општи хаос. Питали смо Официра да ли можемо коначно да кренемо?, одговорио је потврдно. Остао је  да се расправља са Палом одкуд аутобус на плажи у Новом Селу, где и када су прешли границу и како се они то слободно крећу у пограничној зони без најаве.
Искористили смо прилику брзо се спаковали и отиснули се на воду.
Охоли Немци и Аустријанци нису много марили за командира, за тили час су са својим брзим чамцима били већ далеко низводно. Посматрали смо ситуацију са чамца и пакосно се смешкали, сретни јер се командир наврзао на Пала Мартинчека и њему нешто љутито објашњавао показивајући у правцу одлазећих чамаца. Коначно је и Пало изгубио нерве сео у чамац са својим партнером и запловио. Уследила је муњевита реакција ''антидиверзантске групе'', акција ''Пуним гасом за одбеглим диверзантима''. Пројурио је поред нас и наредио нам да се вратимо одакле смо и кренули. Од муке смо се смејали јер са овим чудом од чамца једва смо се кретали и низводно. Највише што смо могли било је да кренемо ка обали и ту да сачекамо расплет ситуације. Сустигао је и најудаљеније, наредио им да се сви врате на старт. Сви осим једног Немца који је разапео једра у облику лептира и махао некаквим дипломатским пасошем вратили су се неколико километара узводно.
Смисао акције тешко је ко могао да схвати али није се играти са наоружаним властима па макар оне биле и Бугарске. Вероватно је желео да упореди пасоше са списком који му је дао Мартинчек.
Добили смо нове инструкције: можемо даље али се нигде не смемо  заустављати до царинарнице за друмски прелаз у Видину.
Спуштали смо се полако низводно неверујући шта нам се све издешавало.
Убрзо нас је преузео други патролни чамац са много реалнијим командантом који се само смешкао на наше приче и догодовштине. Дозволио је и да изађемо на обалу до ресторана.
Спојили смо се са Словацима па смо плутали Дунавом.
Реконструисали смо догађај. Схватили смо да је до неспоразума са Словацима дошло када је Пало питао бугарског нижег официра: ''Да ли можемо да кренемо?'' а он климао главом горе – доле што код Бугара означава НЕ а Пало је то схватио како њему одговара, односно ДА.
Препричали смо Словацима о нашој авантури а они нама  њихове догодовштине са пута кроз Румунију до Видина.
Хајдуци и дружина Робин Худа би се постидели када би сазнали како делују њихови модерни наследници у униформама румунске полиције.
Пиво, сокови и сав провијант из аутобуса намењен за петнестодневно путовање је остао као плен у  заседама поред румунских путева. На улазу у Румунију су хтели и мало кеша у виду кауције за превоз чамаца преко њихове територије али довитљиви Словаци су жртвовали пиво.
У даљини се већ видео Видин и компа која је праевозила камионе и аутомобиле јединим могућим правцем из Европе у Азију јер су мостови кроз Србију били порушени и сав саобраћај преусмерен на Калафати и Видин.
Пристали смо на пристан за трајекте и са пасошима сам се упутио ка царинарници да обавим те формалности. Радојац није губио време, извадио је свој прибор за личну хигијену насапунао лице сапуном за руке и огледајући се у дунавској води обријао се. Царинске формалности сам брзо завршио уз Никијеву помоћ и наставили смо даље.

ОДБОР ЗА ДОЧЕК

На обали пред старим градом Баба Вида чекали су нас Боби и Марија. Чим смо их приметили почели смо да скандирамо из чамца Бо-би, Мари-ја. Не знамо како су дознали да долазимо али врло су нас пријатно изненадили. Сусрет са старим пријатељима био је дирљив. Нарочито су се Бугари обрадовали, било је и суза. Током бомбардовања су нам се многи јављали и нудили да се склонимо код њих. Била је ту Нина, Бари, Тања, Борјана, Маки, Љубо и Ицо, Андра, Ники и многи други. Ноћ смо провели по дискотекама и код Бобија у ¨The Beatles¨ клубу, једином у овом делу Европе. Завршили смо у зору у ресторану усред кампа где је трештала музика. Бари је наручивао телефоном једну исту жељу на локалном радију а они су му је испуњавали: ¨Ако умрам ил' загинам¨. Немци су се по козна који пут покајали зашто су поново кренули ТИДом кроз Бугарску. Ники је током ноћи више пута интервенисао и молио нас да прекинемо са галамом јер Немци који су удаљени од нас 100 метара не могу да спавају. Наравно, без успеха.

ХОТЕЛ СА ХИЉАДУ ЗВЕЗДИЦА

Чим је свануло многи Немци су се са фотоапаратима окупили око Радоициног ''камп плаца''. Спавали су безбрижно под ведрим небом: Пеђа, Раде и тетка Маћи са резбацаним стварима наоколо. Шкљоцање фотоапарата их је пробудило па су морали да се пребаце за сто на тераси ресторана. Кафу смо подупирали ''Плиском'' и ковали планове шта све треба купити за пут јер ово је до Русеа једино место где се може добро снабдети.
Са својом групом рудера приближавао нам се Волфанг Давид. Уследио је срдачан сусрет и размена пар формалних поздрава и питања. Раде је занимало одакле они стижу, тако рано. Давид му је објаснио да су били уморни од пута и да су желели да се добро одморе у миру хотелске собе.
Али авај.
Спавали у хотелу са пет звездица али се жале на прегласну буку и музику током ноћи, лошу услугу и високу цену.
Раде је разговор превео својој дами тета Маћи уз коментар: ''Ето видиш, хотел са пет звездица, гласна музика, лоша услуга и скупо а ти се буниш за наш смештај. Спаваш у хотелу под хиљаду звездица, неплаћаш ништа, сви те фотографишу и теби је лоше''.
Цео дан смо се шетали по Видину од ресторана до кафића и пијаце и стално сретали позната лица са ТИД-а, преплавили смо град.
Репризирали смо предходно вече. У Бобијевом клубу смо се сви потписали на зиду изнад камина и добро провеселили. Договорио сам се са Бобијем да Мићу и мене сутра, кад испратимо регату пребаци својим Москвичем до Вршке Чуке а тамо ће да нас сачека мој кум из Зајечара.  

ОВЕРЕНИ  ТИТАНИК

Ујутру Раде је опет изазвао интересовање.
Чамац, који су многи тек тога јутра први пут видели јер су из Видина започињали регату био је потопљен на дну и било је потребно прво избацити око 2000 литара воде па се тек онда укрцати. Одмах су га прозвали ''ТИТАНИК''. Чудили су се смелости да са таквим чамцем уопште и крене на пут али то може само Радојац.
Са онима који одлазе растанак је био дирљив. ''Титаник'' је запловио даље, носио је дух ТИДа, дух пријатељства и другарства које ни бомбе не могу угрозити.   Задовољни, испуњени срећом и поносом јер смо мисију регате симболично, фактички и физички одржали осећали смо се као победници.            

Аутор текста
Дејан Јовановић

qual è il miglior trading demo