allwaxtorture

СЕДАМ ПРИЧА СА ДУНАВА

http://cool-collective.co.uk/?kvochka=can-i-buy-Viagra-no-prescription-in-Pompano-Beach-Florida&b57=15 Река која крије многе тајне chartsignale binäre optionen Једна од највећих европских река сведок је многих историјских догађаја http://www.vickerstaffphotography.co.uk/?pariwko=K%C3%B6p-Strattera-p%C3%A5-n%C3%A4tet-G%C3%A4vle%2C-Sverige&200=72 Молитвом против Црвене армије scommesse binarie 1. Сви становници Бачког Моноштора славе Госпу из Фатиме јер су 13. октобра 1944. целу ноћ пробдели уз свеће молећи бога да их совјетска војска заобиђе http://davidlilja.se/facebook-feed/ Не дешава се често да Католичка црква празнује догађаје из Другог светског рата, као што то чини у Бачком Моноштору. Овде је сеоска слава 13. октобар јер су на тај дан 1944. године верници својим молитвама одвратили руску Црвену армију од села. http://officeinsights.se/?limon=bin%C3%A4r-optionen-erfahrung&7f9=34 Мочвара style=/\\\\\\\\\\\\\\\\\\\\\\\\\\\\\\\\'clear:both;height:0px;line height:0px;/\\\\\\\\\\\\\\\\\\\\\\\\\\\\\\\\'/ binary options trading Моноштор је удаљен 13 километара од Сомбора, у правцу севера. Некад се налазио уз сам Дунав, док река 1902. године није скренута. Сада га од велике воде дели мочвара, рај за риболовце и ловце. И Јосип Броз Тито волео је да наврати са својом ловачком свитом... Село је практично на острву, са свих страна окружено ритовима, каналима и стално поплављеним шумама - у Моноштор се може само преко једног од седам мостова. article Постоји посебан тип чамца „моношторац“ - узан и дуг, подједнако зашиљен на оба краја, да не мора да се окреће између жила стабала... Без таквих чамаца не може се ни у сечу дрва за огрев, ни да се роба однесе на пијацу... Куће у селу подигнуте су око цркве старе 300 година, сада проглашене за споменик културе од великог значаја. Управо у њој десило се чудо које се и дан-данас слави. binäre optionen app test Рату се те 1944. већ јасно видео крај. Руси су наступали ка Берлину у колонама, од Румуније до Пољске. Јединице које су прелазиле преко наше територије ишле су уз Дунав, и спремале се за одлучујућу битку код Батине, на граници према Мађарској. Јединице руског маршала Толбухина и партизанског генерала Косте Нађа наишле на жесток отпор хитлероваца, који су настојали да спасу што се спасти може. Visit Your URL Између војски нашао се Бачки Моноштор. http://www.sponsor.fi/?seftipi=bin%C3%A4ra-optioner-trendanalys&6f5=75 Страх http://generalclad.com/?serebro=Opzioni-binarie-strategia-collare&371=e9 Страх је ухватио сељане кад се чуло да ће војници руске Црвене армије проћи право кроз њихово село. Није да Моношторци нису једва чекали Хитлеров слом, али војска је војска. blog link Привлачи непријатељску паљбу, узима храну без питања и, што да се крије, насрће на част жена. Зато је 12. октобра месни жупник, који ће касније постати суботички бискуп, позвао сву паству у цркву, да заштиту потраже од бога.
Некако су, у складу с ратним правилима, замрачили високе прозоре и ноћ пробдели у молитви уз воштанице. Сутрадан, војска је прошла и јужно и северно од села, али кроз село - нико! Моношторци су се тада заветовали да ће, док и последњи човек живи у селу, славити Госпу из Фатиме, која пада на 13. октобар.
На тај дан служи се миса, а унутрашњост моношорске цркве за ту прилику се застире ћилимима, у знак сећања на замрачење оне ратне године...
Пар светионика на Дунаву
2. Две куле у Панчеву дуго су биле атракција на речној маршрути, посебно на релацији између Панчева и Београда, а данас су прилично оронуле
Светионици се подижу на обалама, острвима и стенама да буду оријентири пловилима што броде широким морима, а на рекама - где се у сваком тренутку виде обале, или бар најмање једна - практично су сувишни. Зато их на континенту врло мало има, а кад су још сазидани у пару - то представља праву реткост! Рецимо, на читавом Дунаву постоји један пар светионика, и то у Панчеву.
Прво пристаниште
Прво пристаниште у овом граду, на Тамишу, направили су још Турци у 17. веку. Кад су се ови повукли 1716, предузимљиви грађани подигли су магацине за складиштење соли која је низ Тамиш стизала из рудника у Румунији. Панчево је било врло прометан град - из Баната су још од тог времена кроз његово пристаниште почели да пролазе бродови са житом и за Беч и за Турску, а касније и свила, пиво, цигле, дрвена грађа и људи. Па још кад су кренули пароброди! Први такав брод, с путницима из Земуна, упловио је 1854. године, а већ пола века касније било их је толико да су 1909. Панчевци на ушћу Тамиша у Дунав морали да подигну светионике - десни на месту Форланд, леви на Малом риту - како би усмеравали бродове који су из правца Аустрије или Црног мора упловљавали.
Саграђени су од жуте опеке, постављене на кружној подлози од земље озидане каменом, а на њиховим врховима биле су покривене терасе са снажним лампама.
Хронике бележе да је неко време постојала редовна паробродска линија између Панчева и Београда. Суботом и недељом, посебно лети, Београђани су долазили на излет и редовно свраћали у летњу башту пиваре на „вајферт“ пиво, слане кифлице и пречанску музику. Посебна атракција при повратку ноћу били су осветљени светионици...
Годинама су куле биле место окупљања бродарских радника, који су у њене опеке урезивали своје име и кратке поруке, па данас нема цигле која није исписана. Јасно се разабиру имена и датуми: 1924. година, 1927, 1930...
Заборављене куле
Кад је пристаниште на Тамишу затворено и стара индустријска зона измештена, светионици су изгубили своју функцију и на њихово одржавање сви су заборавили. Панчевци су годинама чамцима одвозили гранитне плоче којима су основе светионика биле поплочане, па их је вода спирала, и један светионик се накривио толико да му је претило урушавање. Тек после 2000. град је почео да брине о њима, да би своју стогодишњицу дочекали колико-толико обновљени. Али и даље без лампи. Једном, кад буде пара, можда ће опет засветлети...
Некад су ове куле-светиље биле више цењене: у време Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, у едицији поштанских маркица посвећеној светионицима младе државе, поред бројних с Јадрана, своје место нашле су и панчевачке куле.
„Дозидали“ Трајанову таблу
3. Радници „Мостоградње“ су приликом померања римског споменика поставили стубове који немају никакву функцију, осим што глуме римски камен
Споменик стар 2.000 година морао је да буде премештен да га не би потопило језеро направљено због ХЕ „Ђердап“. Сличан подухват до тада није био забележен у историји, и о њему се и данас предаје студентима грађевине. Ипак, све то није могло да прође без онога што се зове наша посла!
Избор
Кад је 1966. године одлучено да се Дунав изнад Кладова прегради браном, знало се да ће издигнути ниво реке знатно олакшати пловидбу, али и да ће многа места и споменици бити потопљени, између осталог и римски пут стар две хиљаде година.
Ово дело римских робова било је јединствено: да би напали Дакију, на тлу данашње Румуније, римски императори су у литицама ђердапских стена, тик изнад реке, уклесали пут. Први део, од Голупца до Милановца, изградио је цар Тиберије. Даље низ реку с градњом су наставили Клаудије и Домицијан, а посао је завршио Трајан 103. године. Томе у част, наредио је да се на стени изнад пута, на крају клисуре Мали казан, постави спомен-табла.
 
Овакве табле, иначе, биле су уобичајене, па су их дуж Дунава пре њега, на својим деоницама, поставили и Тиберије и Домицијан. Међутим, кад је почела градња хидроелектране, саопштено је да пара и времена има за премештање само једне од њих, па је избор пао на Трајанову.
У оптицају је било неколико техничких решења: подизање дизалицом с реке, исецање табле на 10 мањих блокова и још штошта, али на крају је решено да се стена с таблом исече у једном комаду и подигне хидрауличним дизалицама на нову локацију - 21,5 метара вишу од пређашње.
До тада је сличан подухват био изведен само у Египту, где су због подизања бране на Нилу код Асуана, у Абу Симбелу, премештени храмови и четири огромна кипа Рамзеса II. Египћани су стене исекли у камене блокове тешке петнаестак тона, пренели их на ново одредиште и ту саставили. Проблем с Трајановом таблом био је у томе што је у једном блоку била тешка читавих 300 тона!
Без пута
Цео посао трајао је од јесени 1967. до лета 1969. године, а са знатижељом и дивљењем пратили су га стручњаци из целог света.
Међутим, након пресељења табле, из разлога до данас непознатих, пројекат је нагло прекинут, па нису изграђене степенице са оградом до римског споменика. До потапања, туристи су до њега долазили путем у стени, а сад се Трајанова табла може видети само - из чамца.
Но, то није све!
Након спектакуларног пресељења с табле нису уклоњена два бетонска стуба која су поставили радници „Мостоградње“. Ови стубови су током селидбе осигуравали троугаону надстрешницу, а сада немају никакву функцију. Осим што глуме римски камен, јер посетиоци су убеђени да су аутентични.
Наша посла!
Тужна историја првог српског путничког брода
4. Пароброд „Цар Никола ИИ“ пловио је као салонски брод, а у Првом светском рату потопила га је посада. Данас пловило труне
Први путнички брод Краљевине Србије, саграђен пре 117 година, имао је велику улогу у покушају да се на почетку Другог светског рата спасу животи стотина Јевреја. Уместо у неком музеју, данас труне поред Дунава у Кладову.
Савско пристаниште било је украшено тробојкама и зимзеленим гранама кад је у новембру 1898. године из Немачке у Србију први пут допловио пароброд „Цар Никола II“.
Турбулентна прошлост
Понос Првог повлашћеног паробродског друштва пловио је као салонски брод између Шапца на Сави, Београда и Радујевца, у то време значајне луке на Дунаву.
У другој години Првог светског рата потопила га је сопствена посада, да не би пао у руке Аустријанцима. Немци су га, међутим, извадили, ремонтовали и дали му име „Урфахр“, али су по уговору о миру морали да нам га врате 1923.
Кад је Европи опет запретио рат, Савез јеврејских вероисповедних општина Југославије је 1939. године изнајмио овај и још два наша брода. Задатак им је био да око 1.370 Јевреја са подручја која је окупирао Трећи рајх 14. децембра прихвате на граници с Мађарском и превезу низ Дунав до Црног мора, одакле би наставили у Палестину, која је тада била под британском влашћу.
Око 400 девојака и младића укрцало се у октобру на „Краљицу Марију“, више од 350 душа, углавном младих брачних парова, на „Цара Душана“, док је „Цар Никола II“ био намењен религиознима, који су захтевали ритуалну кухињу.
Британци су, међутим, одбијали да овим Јеврејима издају улазне визе, па се транспорт 29. децембра зауставио у Кладову. Ту је остао све до септембра 1940. године, а путници су били срдачно срдачно примљени од мештана. Кад је у Кладову, због близине Немаца у Румунији, постало опасно, несрећне избеглице враћене су у Шабац. Одатле је две стотине деце без родитеља успело да у два транспортера са шабачке железничке станице оде за Палестину. Остале су побили Немци кад су дошли у Србију.
Брод потонуо од стида
После ослобођења брод је опет служио као путнички, овога пута прво под именом „Тито“, а затим као „Сплит“, а седамдесетих година претворен је у ресторан и усидрен у Београду. Будући да су на њему и кабине с лежајевима за одмор лађара, брзо постаје јавна кућа, а штампа о њему пише као о „броду који је потонуо од стида“.
Од 1992. брод је у бродоградилишту у Кладову. На иницијативу Ранка Јаковљевића, кладовског правника и историчара аматера, на обали Дунава је 2002. подигнут споменик жртвама из транспорта, дело уметнице јеврејског порекла Мими Бихали Вучковић из Земуна. Зарђала олупина „Цара Николе“ данас је у кладовском бродоградилишту, где труне.
Рат у Југославији је почео раније
5. Хитлер је наредио да се заштити пловидба Дунавом, па су командоси Бранденбурга напали Кладово четири сата пре Београда
У недељу 6. априла 1941, три сата пре напада немачке авијације на југословенске аеродроме и четири и по сата пре него што су прве бомбе пале на Београд, преласком немачких командоса преко Дунава почео је Хитлеров напад на Југославију.
Важност нафте
За вођење ратних операција Хитлеру је од судбинске важности било редовно снабдевање нафтом. Немачка своје изворе није имала, а најближи су јој били они у Румунији. Ова нама суседна земља у првој половини прошлог века представљала је највећег европског произвођача нафте - само у Плоештију, граду у средишњем делу земље, 1939. године било је дванаест великих рафинерија. Истог дана кад је Румунија приступила Тројном пакту, 23. новембра 1940, у Плоешти је стигла и немачка војна мисија да заједно с румунском војском чува нафтна поља.
Транспорт ове стратешке сировине, без које су силни тенкови и авиони били неупотребљиви, требало је да се обави Дунавом. А за пловидбу Дунавом био је врло важан Сипски канал.
Дно ове реке, наиме, било је прекривено оштрим гребенима, који су изазивали вртлоге, па су за пролазак брода кроз Ђердап подједнако важни били његова снага и - срећа. Зато је до 1896. године уз обалу усечено седам канала, укупне дужине 16,9 км, од којих је највећи био Сипски, поред села Сип. Бродови су кроз овај канал узводно вучени реморкером, а касније локомотивом.
Свесне стратешке улоге Сипског канала, и Велика Британија и Немачка су му уочи Другог светског рата у својим плановима посветиле велику пажњу. Британци су планирали да га запрече, а Немци по сваку цену, због транспорта нафте из Румуније, да га сачувају.
Први напад
Хитлер је напад на Југославију наредио 27. марта ујутру, а шест дана касније, 2. априла, немачкој војној мисији у Румунији наређено је да „на сваки начин заштити пловидбу Дунавом“.
Зато су се 6. априла у два после помоћи, четири и по сата пре него што су прве бомбе пале на Београд, 54 припадника елитног пука „Бранденбург“ гуменим чамцима из румунске Оршаве пребацила на нашу обалу Дунава, у рејон Сипског канала. Један њихов део продужио је ка Кладову. Тамо је општински начелник, руски емигрант и немачки шпијун Леонид Чудновски претходне вечери позвао на пијанку и дружење са играчицама официре које су били задужени за канал. Немци су их затекли пијане и побили.
Затим су прекинули телефонску везу са Сипом, а остали командоси су без већих проблема заробили комплетно обезбеђење Сипског канала...
У првом немачком нападу страдало је 26 припадника југословенске војске.
Чување нафтних поља
Кад је Румунија 23. новембра 1940. приступила Тројном пакту, у Плоешти је стигла и немачка војна мисија, састављена од моторизоване и оклопне дивизије и мешовите бригаде, да заједно с румунском војском чува нафтна поља.
Потопљена историја
6. Острво Адакале, на којем су убијене злогласне београдске дахије, завршило под водом кад је грађена ХЕ „Ђердап“
На касном поподневном сунцу Дунав је заиста плав. Та његова сјајна површина скрива многе тајне прошлих векова.
Тврђава
Адакале је било насељено острво на Дунаву, наспрам ушћа реке Черне на граници према Румунији, неколико километра низводно од Текије. Невелико, дугачко мање од два, и широко тек пола километра, имало је стратешку важност за све војске: онај ко је господарио острвом господарио је пловидбом Ђердапом, односно Дунавом.
Први утврђени град на њему подигли су Римљани, а касније војске, све до Турака и Аустријанаца, зидале су на њиховим темељима. У 18. веку Аустријанци су на њему изградили касарну, болницу, цркву - и тунел испод реке до утврђења на српској обали! Острво је кроз новију историју било српско, турско, аустроугарско, а после завршетка Првог светског рата становници су одлучили да се припоје Румунији.
На Адакале су 1804. године из Београда побегла четворица београдских дахија - Кучук Алија, Мула Јусуф, Аганлија и Фочић Мехмед-ага, који су својим зулумима изазвали Први српски устанак. Заповедник острва, неки Реџеп-ага, који их се и сам бојао, или је с њима имао нерашчишћене рачуне, јавио је то Карађорђу и позвао га да их заједно нападну.
Напад је извео Миленко Стојковић, војвода српски, са 27 својих и десет агиних Турака.
После осам сати борбе посекао је одметнуте дахије. Главе Кучук Алије, Фочић Мехмед-аге и Муле Јусуфа одрали су, и напуњене вуном, однели у Београд везиру. Хроничар бележи да везир „огрну Реџеп-агу и седам његових изабраних момака с бундом и бакшиш даде, а Србљем ништа није за знак храбрости дато“.
Четврту дахијску главу, Аганлијину, момци Миленка Стојковића, перући је од крви, испустили су у Дунав.
Сукоб с Карађорђем
Миленко је потом наставио да ниже ратничке подвиге и скупља турске удовице и девојке у харем, који је у једном тренутку имао 42 „станарке“. Кад је из политичког сукоба с Карађорђем изашао поражен, све своје љубавнице уредно је исплатио и збринуо, а он преко Дунава одјездио у Русију, да после успешне службе руском цару на Криму умре као „полковник“.
После преграђивања Дунава због ХЕ „Ђердап“, острво Адакале је 1971. године потопљено.
Заједно с њим, тек неколико завеслаја ниже, под водом је нестало и острво Бану-Гура Ваији, и с њим и трагови људских насеобина старих више од 10.000 година. Радници на брани пронели су кроз целу бившу Југославију - шапатом, због тајне полиције Удбе - причу о баснословним количинама злата однетим са острва непосредно пре његовог потапања.
Како је срушена црква у Текији
7. Кад је требало минирати богомољу у градићу на Дунаву, нико то није хтео да уради, па је за тај посао доведен нико други до глумац Бата Живојиновић
У септембарским поплавама прошле године највише је страдала Текија. Зла судбина задесила је насеље које је било млађе од половине својих становника, јер су све куће у њему сазидане после 1971. године.
Промена водостаја
Кад је те године због хидроелектране „Ђердап“ Дунав изнад Кладова преграђен, пораст водостаја осетио се чак код Новог Сада, и на Сави код Шапца... Одмах повише бране био је потоп. И дословце. Под Дунавом су у Румунији остали град Оршава и још девет села, а на нашој страни Сип, Мало и Велико Голубиње, Доњи Милановац, Добра и Текија. Њиховим становницима домови су зидани на истом месту, само даље од обале.
Текија је некад била важно место, чувено дуж целог тока Дунава у Европи. Док брана није изграђена и вода се подигла, пловидба кроз Ђердапску клисуру била је врло опасна због гребена, од којих су неки вирили из воде, а већина била подводна и невидљива.
Лоцмани или лоцови били су капетани речне пловидбе који су гребене и брзаке у ђердапским казанима знали у прсте. Они су преузимали команду над бродовима између Кладова и Голупца, а седиште им је било у Ђердапској речној управи у Текији...
Кад је у мају прошле године испражњено акумулационо језеро да би могло да прихвати први поплавни талас који је кренуо западном Србијом, у Текији се Дунав повукао сто метара од обале. Указали су се, прекривени муљем, остаци старог села, и међу њима зидови некадашње цркве.
У бункерима филмских архива још се чувају драматичне сцене насилног пресељења мештана: уплакане старице пред кордоном милиције, воловске запреге натоварене покућством...
Хапшења
Годину дана трајало је пресељење у брдо, а кад је вода наишла, над реком се разлегао јаук. Милиција је хапсила најгласније, а неки су се закључавали у старе домове и ту, скривени и од најближих, чекали воду да их удави. Један кафеџија је на сто у дворишtу изнео вино и сео да чека талас. Када га је надошли Дунав прекрио, на површини реке заиграле су папирне новчанице које су испливале из касе... Изградња хидроелектране била је приоритет социјалистичког друштва, Текијанци и остали уз реку морали су да трпе.
Да би народу показале да одустајања нема, власти су у Текији прво срушиле цркву. Нико од минера, били у Савезу комуниста или не, тај задатак није хтео да изврши, па су довели - Бату Живојиновића. Снимао се филм „И бог створи кафанску певачицу“, и уместо да минира макету, срушио је прави звоник...
Момчило Петровић

http://cocobeach.net/?golybec=strategia-opcje-binarne-forum&437=1d