СЕЋАЊЕ НА ДУНАВСКУ РЕГАТУ 1960. ГОДИНЕ
allwaxtorture

СЕЋАЊЕ НА ДУНАВСКУ РЕГАТУ 1960. ГОДИНЕ

http://clarionmusic.com/?kyzja=charts-forex&1e4=27 СЕЋАЊЕ НА ДУНАВСКУ РЕГАТУ 1960. ГОДИНЕ what to expect when dating a man with depression 1960-те на ТИД регати, која се убраја међу прве регате у Европи овога карактера, на Дунаву, учествовала је екипа из чланства Кајак-кану клуба ¨ЗМАЈ¨, у саставу: Чучак Милан, Годић Ђура и Петровић Душан (наравно на личну одговорност и лични трошак). Ова екипа се укључила у ову регату у Бечу.Одлазак на ову регату за нас, који смо били старосно приближно тридесетим а искуством и познавања таласа Дунава и као кајакаши на крају спортске каријере, био је изазивачки и узбудљив. come fare soldi facili con opzioni binarie http://www.bgroads.com/?prosturadlo1=opzioni-o-autopzioni-binary&2f9=a7 Прво узбуђење представљао је излазак у иностранство, из земље комунистичког блока у капиталистичко подручје. Друго узбуђење и изазов, пловидба Дунавом  у наредних 15-так дана, сопственим веслима и расположивом физичком кондицијом. http://medeniyetvakfiadana.com/?baewr=trading-binario-nrg&862=e7 У Бечу су нас чекали чамци које смо три недеље раније послали Дунавском пловидбом. На пут смо кренули са еквивалентних 20$ које смо имали право одкупити у валути земље у коју путујемо. Дакле 20$ за 15 дана живота ван земље  !? – прва храброст. Али не би било узбудљиво да није ризично, па се тада користе ¨вијуге¨ према условима који се намећу. http://kokiqq.net/?ruuw=binary-options-s%26p-500&ef2=6c Наравно први спасоносни појас је био ¨шверц¨, користећи ситуације у земљама кроз које смо пролазили. Тако смо све расположиве паре уложили у вредности и робу коју ћемо успут продавати кроз Чехословачку, Мађарску па и Југославију. Одмах смо проценили а и искуствени људи су нам сугерисали да купимо јефтино у Бечу а продамо скупо у путу. За продају у земљама кроз које смо пролазили тада су били интересантни мантили шушкавци, сатови са датумом, свилене мараме, хемиске оловке са сликама свлачења  жена при њиховом окретању и друге сличне ситнице.Продајом ових роба лепо смо се проводили при успутним станицама и камповању.
Прва станка била је у Братислави где смо лепо осетили ефекте ове трговине: проводили смо се у дводневном боравку по ресторанима и куповини интересантне спортске опреме. Све може за једну оловку или свилену мараму. Од тога смо правили мале шале и комедије.Морам признати да нас је етапа од Беча до Братиславе изненадила својом брзином и вртлозима.
Будући да смо нас тројица веслали у једном чамцу – класичном кануу то смо се међусобно опомињали  ¨пази на стабилност, јер пропаде шверц¨ који је за нас био вредан као да кријумчаримо злато?!. Срећом вештина управљања и искуство су допринели да крштење на првој етапи добро прође.
Даље етапе и искуства у трговини већ су били олакшани и интересантни јер се друштво проширило са припадницима источног блока: Пољаци, Чехословаци, Мађари. Све је текло у спортско рекреативном духу.
Печат овој регати од стране југословенске екипе дало је и учешће познатог путописца, сликара и карикатуристе Зуке Џумхура који у са прослављеним кајакашем, аласом и дунавским вуком Цветковић Љубом – Сомом чини део југословенске екипе.
Наравно, Зуку су свуда на стајукама дочекивали његови познаници и ¨пајташи¨ из сфере његове делатности и није му трбало да се бави шверцом, али је помогао свом сувозачу Љуби Сому да распрода робу. Знао би кад се окупе мештани око нашег кампа да испред Љубиног шатора комично наступи  ¨Народе, овде се продаје најбоља роба, повољно и јефтино, има још, навалите!¨ све у духу алудирања на данас схваћени бувљак.
Посебно и лично морам нагласити да сам био импресиониран са личношћу Зуке Џумхура, мени некад толико далеког и недокучивог, јер сам до тог доба био упознат са његовим јавним и културним учешћем у животу јединствене СФРЈ , преко његових карикатура у Нин-у и Политици, као и путописа који су га уздигли на неизбрисив ниво културног делатника његовог доба. Разлике у годинама и разлике у афирмативном друштвеном и јавном статусу, нас млађих тек наступајућих у живот, и афирмисаног Зуке, нису представљале препреку, једног непосредног и пријатног дружења на стајанкама и камповима где смо се задржавали. Дружење са Зуком, непосредно, шаљиво, шармерски испуњено а  на понеку контру нас млађих одмах би доскочио и са расположењем примио. У некој таквој атмосфери шале и смеха Зуко ме упита: ¨Па добро Чуле (пошто је чуо мој надимак) шта ти радиш?¨ Одговорих:¨Ја сам радио (мислећи на студије), сад ништа не радим¨. ¨Како ништа не радиш?¨ ¨Тржим посао, завршио сам Електротехнички факултет у априлу (1960).¨ (Тада је био јули 1960). ¨Чим дођемо у Београд послаћу те код директора у електране ¨Јабланица¨ и рећи ћеш, послао ме Зуко и све ћеш добити као да ти ја дајем својом руком.¨
Све се одвијало у шаљивом разговору. На срећу тада сам имао већ две-три понуде за запослење, било је такво време да се са дипломом коју имам могло запослити где желиш. Толико о Зуки Џумхуру, кога не би требало заборавити. Ни један културно-историски жанр где год се налазио, па овим подвлачим и један, вероватно епизодни исечак његовог учешћа у токовима живота који је лично волео и тражио.
Доживљаји на овој регати били су значајнији кад смо пристизали и одлазили у Будимпешту. Импресионирала нас је у то време обала Дунава. Десна страна, у дужини од 15 километара била је окићена спортским клубовима( веслачки, једриличарски, кајакашки, рекреативни и сл.). Помишљали смо када ће Београд то достићи. Наша база –камп била је преко пута Маргит Сигета према граду. У Будимпешти смо доста потрошили ¨профита¨ од нашег шверца. Били су атрактивни и ноћни клубови (али комунистичког типа), све је јефтино када имаш пуни пара.    
Уследили су обиласци Будимпеште и Маргит Сигета. Занети Будимпештом ми Земунци (посебно мој кум увек помало авантуриста Дуле Петровић-Пекар) не стигосмо у колективном пасошу оверити излазну визу из Мађарске (у то време ко зна какве последице?). У то време 1960. године није дозвољено да регата од Будимпеште до Мохача иде Дунавом чамцима, већ смо се морали укрцати на брод који је посебно превозио регаташе.Ако се нас троица не би укрцали на тај брод, ко зна кад би се извукли из Мађарске. Тако су нам казали. Лично су нам рекли: ¨Ако успете пре поласка брода оверити излазне визе у полицији (Отлавел Хиватал, па трамвај тај и тај, итд.) можете рачунати на излазак!¨ Упечатили смо тај израз ¨Отлавел Хиватал¨ и незнам да ли је правилан (али су ми касније рекли да га добро изговарам).
По адреси смо пронашли ту полицију. Узалуд смо тапкали у чекаоници али они су имали важнија посла. Ипак после дужег чекања оверили су нам пасоше и ми смо трком и  добродошлим трамвајем стигли до пристаништа. Стигли смо! Брод се одвајао са веза а ми смо прескакали празнину између дока и брода. Успели смо да небудемо ¨заробљеници¨ у Мађарској. Касније су нас обавестили да је наша амбасада обезбедила возило које би нас пребацило до првог пристаништа где се брод заустављао те нисмо морали толико да се ломатамо ради спасења.
Каснија пловидба од Мохача до Апатина па и даље до Београда била је угодна и без неких упечатљивих детаља.
Сама пловидба Дунавом уз завеслаје, по дневним етапама са пређених 40 до 50 километара и трајању од 6 до 8 сати може неупућенима деловати монотона и досадна а физички заморна. Међутим, за учеснике, доживљаји су сасвим другачији. Те промене које се доживљавају на обалама Дунава, уз присуство пецароша и љубитеља реке, присуство природних феномена од растиња, разних врста птица и других речних изненађења, су диживљаји које би само један ентузијаста - писац – књижевник са дневничким белешкама могао дочарати.
Од скромних могућности Чучка и овај прилог можда ће бити довољан.
Милан Чучак    
Пратеће фотографије су код Чучка, телефон: 011 133694      

http://ramshergill.com/womens/naomi-campbell/