ПРВА РЕГАТА
allwaxtorture

ПРВА РЕГАТА

http://sigmacreativeonline.com/2010/ ПРВА  РЕГАТА http://vvdewalden.nl/?Itemid=53 http://belvederefireisland.com/?komilfo=e-migliore-la-speculazione-in-borsa-o-le-optioni-binarie-yahoo&8d0=e0 http://sudartcoaching.com/azehablaa_Learnednusasgda Витомира Диздаревића сам упознао 1986. године на шлеп-ресторану “Стенка“.Ту је он проводио касне јесење и зимске вечери, певао и свирао гитару, гледао је увек да буде у центру пажње. Увек је око себе имао велико мушко и још веће женско друштво. Били су ту стари пријатељи и по који нови радозналац који жели да упозна чикицу који уме тако лепо да забавља друштво. opcje binarne wady Редовна тема о којој је причао био је ТИД. Тада сам за тако нешто први пут чуо. Причао је о великом дружењу, веслању од Немачке до Црног мора у трајању од два месеца, забави, много женског света нарочито из земаља тадашњег Источног блока. Све сам то са неверицом слушао. С обзиром да сам раније радио на броду, пловио Дунавом али за такву фешту нисам чуо. Изазивала ме таква авантура али тог лета сам се ипак одлучио за  Ровињ. Једва сам чекао да дође јесен и да поново почну сусрети на “Стенки“. Вита је био пун нових прича и доживљаја и замерао што му се нисам придружио. Плашио сам се велике гужве, нових и непознатих људи, физичког напора а ни чамац нисам имао. Целу зиму ме је убеђивао и сломио је тај страх у мени.
У пролеће 1988. године позвани смо на састанак у Добрињску улицу код Дору Бокшана, задуженог за ТИД у Заједници за развој туризма на Дунаву. На информативном састанку у вези одласка на ТИД појавили су се три официра ЈНА. Због времена у коме смо живели и на пут на који се спремамо мислио сам да је то нека провера и контрола, међутим Вита ми је објаснио да су то такође учесници регате. Те године њихов циљ је била Бугарска. На какве су идеје долазили и какве су забаве приређивали на ТИД-у и данас се о томе прича. Мој први утисак о њима био је погрешан.
Више нисам имао куд, Вити сам обећао, годишњи одмор најавио и чекао крај јуна да кренемо. Вита је организовао превоз, возио нас је Живко Димитров звани Металац из Земуна, комбијем марке ТАМ стар минимално 20 година са великом платформом на крову за смештај чамаца. Због добре утоварне рампе за чамце, укрцавање је заказано код Музеја Савремене уметности. Ту су нас већ чекали са укрцаним стварима Љуба Цветковић, који је ту и радио и Драган Васиљевић. Надмудривање ко уме боље да обезбеди кану за далек пут одмах је почело.Одмах сам схватио у шта сам се увалио али нисам имао куд. Драган 50, Љуба 60, Вита 77 и  ја 30 година баш добро друштво. Металац опет прича за себе: повео је сина, понео је и моторцикл који је заузео пола комбија, какву је комбинацију имао са њим ни данас ми није јасно. Бојао сам се дали ће мо уопште стићи са оваквим возилом али кад сам видео да он не вози брже од 60 км/час што значи да му просек није већи од 40 км/час одмах ми је било јасно зашто смо кренули три дана пре званичног окупљања и старта регате. У путу су причали да је могао и Љуба да вози али од кад је на путу кроз Мађарску уместо на Аустриску границу избио на Совјетски Савез избегавају да он вози.
Кренули смо око подне, нисмо журили, успут је нон-стоп трајала препирка ко је више пута био на регати, ко је више превеслао, ко познаје више странаца, кога странци више воле, ко је вођа екипе, чији је кану бољи и тако у недоглед. Драган или Мечкар како су га они звали је био по страни респектовао је њхове године и искуство на ТИД-у, мада је и он имао доста учешћа за собом.         
После чуђења на граници: “ Куда иду ови пензионери, па још са кануима”, прву паузу смо правили у Солту транзитном градићу у Мађарској. Требало се обезбедити са храном, сви знају да је Немачка скупа. Свако је пазарио за себе.
Када смо се окупили око комбија сви осим мене су имали пуне руке огромних мађарских велни хлеба и критиковали ме што и ја нисам узео неколико.
Паузе више нисмо имали осим када би Вита морао до WЦ-а и да Металац препумпа нафту из скривених резервоара. Већ добро исцрпљени око 2 ујутру негде у Аутрији одлучили смо да мало дремнемо на неком паркингу. У тоалету по први пут сам видео да  воду на чесми и писоару укључује фото-ћејија. Разгледао сам ја и друге ствари јер у комбију није било места за све да се опруже. Металац је имао душек па се завукао под комби. Тек што су заспали на паркингу се појавила полиција. Пристојно је пробудила уснуле и објаснила да 20 км. одатле је мотел и да тамо можемо да спавамо. Нисмо имали куд, паковали смо се полако, све чекајући да они оду. Међутим они су знали са ким имају посла па су сачекали да кренемо пре њих.
Ујутру пред аустриско-немачком границом ухватило нас је невреме. Вита се плашио јер једино његов кану није био преврнут па ће се напунити водом а можда и пући. Чим је киша стала рекао ми је да се попнем на кров и проверим колико воде има у његовом чамцу. Металац је тако добро паркирао поред пута, баш испод трешње. Док сам контролисао стање кануа на крову добро сам се најео трешања.
Поред границе смо прошли мислећи да је семафор, нико нас није зауставио. Металац је после јадиковао зашто није стао и уписо моторцикл у пасош. Приближавали смо се Инголштат-у,  Љуба и Вита су разрађивали планове којим ће редом да обиђу продавнице и отпаде.
Време није обећавало, тачно се видело да смо доста северније, ипак у Инголштат-у нас је дочекало сунце. Између дебелих стабалау у кампу односно фалбот клубу земља је испаравала од кише. Шаторе смо поставили одмах у првом реду поред платоа како би нам било све близу и да би могли сви да нас виде а и ми њих.
Љуба ме је замолио да му помогнем око изношења ствари из комбија. Тек тада сам видео шта је он све понео на регату, у први мах сам помислио да се он исељава из Борче. Била су ту два огромна дрвена сандука пуни лука црног и белог, кромпира, суве паприке на венцу, алеве паприке, сирће, брашно, сланина, чварци, сенф, вегета, паштете и разне друге конзерве и све остало што има сваки боље снабдевен ресторан у свом магацину. Поред тога била је ту плинска боца од 5 литара, котлић од 10 литара, столица, сточић сунцобран, неколико пластичних канти и буради.
То су разлози због којих је Љуба увек са својим кануом ишао сам.  
Уморан од пута одмах сам легао да спавам, а и шта би када и онако никога не               познајем. После 2 до 3 сата пробудила ме галама испред Витиног шатора. Стигли су Чехословаци аутобусом па су сви навалили на Виту или Адмирала Кука како су га на ТИД-у звали. Затим су се ређали једни за другим Мађари, Бугари, Немци, Пољаци и сви остали.
Адмирал Кук је певао, свирао наздрављао са сваким, био је у свом елементу, на умор од пута се није обазирао, срце му је било пуно среће, опет је међу својим старим пријатељима.


Аутор текста:
Дејан Јовановић

تداول الخيارات الثنائية في الإمارات العربية المتحدة